Ruševine koje su svedočile jednom vremenu i bile državno kulturno dobro – više nisu naše. Srbija je poklekla i predala, uskoro će i srušiti, svedočanstvo svog herojstva. Tom predajom i tim rušenjem, pokušano je i rušenje žrtvi naroda, porodica i pojedinaca, koji su svoje živote i sudbine tih godina utkali u borbu za sve nas. Zbog kojih su ove zgrade i zaštićene kao nepokretno kulturno dobro. Ruševine predstavljaju, svuda u svetu, mesta oko kojih se grade nacionalni identiteti, koje nose poruku novim generacijama, ili bar donose prihode od turizma u modernom vremenu gde je sve orijentisano na dobit. I to važi za sve što je do danas sačuvano – od piramida, Stounhendža i rimskih građevina, pa do Berlinskog zida. Čak, vrlo često vidimo primer da onaj ko ih je gradio nije u etničkom ili ideološkom smislu jednak onome ko ih čuva od zaborava, ali je svest zajednice kojoj ruševine pripadaju jača od i etničke i ideološke pripadnosti. Svuda, sem u Srbiji. Ili, radi bolje distinkcije – svuda sem pod vlašću trenutnog srpskog režima.
Kada se u Srbiji izgovori “78 dana”, svi znamo o čemu se radi. Trenutna vlast je to bila i tokom tih 78 dana. Oni koji su tada bili najbitniji u vlasti – sada su ministri, a oni koji su tad bili ministri – sada su ključni deo vladajuće koalicije. Kada se ta cifra izgovori, svi imamo emocije prema onome što se tada desilo. I oni koji se sećaju, i oni koji su tad bili deca ili tek rođeni (kao uostalom i autor ovih redova), ali i oni koji tada nisu bili rođeni, a sada su svesni ljudi.
Emocije će da traju – ne mogu se zatrti, kao što se nije zatrlo ni sećanje na Kosovsku bitku i ostale događaje koji grade srpski identitet. A dvadeseti vek, koji je u Srbiji odneo mnogo života, u kojem je kroz Srbiju protutnjalo pet ratova, završio se upravo ovim bombardovanjem i ovim ruševinama. Kuriozitet – najpoznatiji zet na svetu, dolazeći iz zemlje koja je „načela“ naš generalštab, direktno traži od naših vlasti da mi sami „dovršimo“ rušenje. I to da bi on mogao tu da zida. Tada je generalštab rušen novcem poreskih obveznika SAD-a, a sada se to dovršava novcem poreskih obveznika Srbije.
I mi to mirno gledamo. Možda je to rezultat četvrtvekovne kolonijalne uprave – nekada nismo mirno gledali, sada naglas i u sebi izgovaramo ono što je Dragoljub Bakić sažeo u dve reči – „pa šta“. Nismo bili na biračkim mestima jer „nismo imali za koga da glasamo“, ali u tome ne leži opravdanje – jer, nismo se ni sami organizovali, pa izveli na ulice masu koja će zvanično (!) nepokretno kulturno dobro da brani.
Na koncu turske imperije, kada se parčala i na Balkanu i u Aziji, zapadna javnost dala joj je nadimak „Bolesnik sa Bosfora“. Razlog je poznavaocima prilika u 19. veku očigledan – tada se ista svodila na ime i staru slavu, a u realnosti je bila nemoćna da se odbrani od bilo koga i zadrži šta god da je dovedeno u pitanje. Srbija je danas takođe bolesnik, takođe u nemogućnosti da zadrži bilo šta što joj pripada. S tim što je tadašnja Turska zadržavala barem jezgro svojih teritorija, gubivši osvojene od drugih naroda. Mi danas ne zadržavamo ni svoje sopstveno, oslobođeno našom krvlju, izgrađeno našim novcem i odbranjeno našim žrtvama.
Kuriozitet je da se bolesnik sa Bosfora oporavio iznutra, sopstvenom revolucijom i kompletnom promenom sistema, izgradivši modernu i perspektivnu državu, i tako završio vek nacionalne agonije. Nije im pomagao niko „sa strane“. Možda će se i bolesnik sa Balkana tako oporaviti. Možda i ovde treba završiti vek nacionalne agonije. Na našoj generaciji je da probamo, jer drugačije nećemo saznati. A bolovati se više ne može.
Komentari