Volimo da gledamo tuđa posla.
I ne samo posla – i tuđa dvorišta, porodice, žene, muževe, gornji i donji red zuba (ali samo tuđ), dok se naši životi uništavaju a standard propada. A volimo i s vremena na vreme da se zapitamo zašto je pre 10, 30 ili 100 godina “sve bilo bolje”, a i znamo da nađemo krivca. Ko? Pa logično, taj drugi čija smo posla gledali. U privatnom, političkom i svakom drugom smislu. Japanac je kriv sam sebi, Nemac isto, a nama je kriv Bosanac, Amerikanac-Rus, vlast u Beogradu, komunisti-četnici, Turci i katolici – mi nismo!
Palmine žurke za “druženje” – sa radnim mestom kao nagradom – tema je kao i svako čudo od tri dana. Načeta, nije isterana do kraja i ostala je “tamo negde”, a protagonista i glavni sumnjičeni više nije među nama. Posledično, nije ni pred licem pravde.
O tim dešavanjima ćemo nagađati u narednim decenijama, kad sve prođe i kad se tome zaborave i poenta i počinioci i ugroženi (ugrožene). Do tada ćemo pričati o tome po podkastima, a možda snimimo i neku seriju. Ali se sada bavimo Epštajnom kao aktuelnom temom, dok razni Epštajni za Treći svet bahanališu po Srbiji.
A znate ko je još pokojni i aktuelan, sem Epštajna u telu Mišelinka i njegovog kolege sa čuvenog ostrva? I ko je potvrda naknadne aktuelnosti i kasnih reakcija?
Pa Šefko Alimanović. Zvani Jusa. A Mitrovčani su ga voleli. Bio je drag i simpatičan. Voleli su ga i građani, i vlastordršci i opozicionari. Kako ga i ne bi voleli – prosjak, nasmejan, povučen, ne zamera ni ako daš ni ako ne daš dinar („Eh, da su svi ostali takvi!“ – misli se prosečni mitrovački političar), pa nije ni konkurencija nikome.
A koliko su ga voleli, svedoči činjenica da je, za najobičniji spomenik (koji po navodima košta 8.000 evra iz dobrovoljnih priloga), trebalo da prođe 15-ak godina od smrti počivšeg. To je 44 evra svaki mesec, kroz 15 godina.
A politika grada od kada autor ovog teksta pamti i jeste takva – daj nam što više Jusa, a što manje ljudi sa idejama, stavovima, mišljenjima, obrazovanjem, radom, integritetom. Njih ćemo oterati u Novi Sad, Beograd, inostranstvo. Kada umru, spomenike im nećemo podizati, jer i bivšim i sadašnjim podizačima ne trebaju bolji od njih – samo gori.
U sažetku – ne dao Bog da vas iko voli kao Mitrovčani Jusu. Ili kao Mitrovčani Mitrovicu.
A sem što „volimo“ Jusu, mi „volimo“ i Sretenje.
Prošle godine su se skupile dve grupe koje ga vole. Jedni 15. februara, slušali su na licu mesta predsednike – Srbije, Republike Srpske i jedne crnogorske stranke (DNP, Milan Knežević). Konstatovali su da je Vojvodina srpska – lakši deo posla, već učinjen od strane Josifa Rajačića i Stevana Šupljikca. Najavili do Vidovdana i knjigu, koju će i Kinezi da čitaju, kao što su gledali Batu Životinju.
Ali – to je teži deo posla jer se mora stvarati, a ne prepisivati od očeva moderne nacije. Drugi su se skupili sutradan, da počiste fizičko i psihološko ruglo koje su prvi ostavili za sobom. Ti drugi nisu znali da je, od celog Sretenja, krajnji domet ovih prvih da gde god se pojave naprave svinjac.
Valjda kao omaž Karađorđu i Milošu, koji su počeli kao trgovci svinjama. Samo što su pomenuta dvojica napravili državu oslobodili narod, a ovi dalje od svinjca nisu odmakli.
Ovi prvi su voleli Sretenje za dnevnicu. Ovi drugi su došli bez dnevnice, samo srcem i sa željom da prvi više ne “prvišu” po Srbiji. Potrošili su i previše vremena da je razdele svakome sem onom ko je žurio na autobus.
A svi pamtimo zastavu sa skupa 16. februara. Na njoj je pisalo “Detoks Srema”.
Ove godine – ista zastava i isti skup, istog datuma. Zastava naroda koji ne pada na bućke o Epštajnima, Jusama, knjigama, već se bavi svojom budućnošću i hlebom za svoju decu.
A kad smo kod detoksa Srema – svima nam je, i u Sremu i šire, taj detoks potreban! Više nego ikad!
Komentari