Ovih dana Srem je u žiži javnosti zbog lova na tartufe, koji poslednjih godina odnosi živote!
Berači gljiva koji sa psima tragačima na Frušku goru i šume zapadnog Srema stižu iz svih krajeva Srbije podeljeni su u klanove i svako ima svoju teritoriju, koju čuva oružjem!
Kako i ne bi kada se zna da kilogram kraljevskog belog tartufa, čuvenog u svetu po začinskim i afrodizijačkim svojstvima, Italijani i Francuzi plaćaju i do 5.000 evra.
Dobri poznavaoci prilika tvrde da u Sremu ima 250 poznatih lokacija za berbu tartufa, dok su tragači i lovci, uglavnom u prarnji svojih pasa rase lagoto romanjolo, često do zuba naoružani hladnim i vatrenim oružjem,spremni da ih upotrebe ukoliko neko zagazi u njihovu ’’tetiroriju’’.
-Poslednjih godina Srem je pravo ratište u ovo doba godine kada kreće lov na tartufe. Ozbiljni šverceri tartufari podeljeni su u klanove i kad ’’stave šapu’’ na neku teritoriju, spremni su i krvlju da je brane! Tu lete glave, truju se psi tragači konkurenata, dolazi do ozbiljnih tuča i obračuna, bilo je teških povreda, tuku se kopalicama, ašovima, bejzbol palicama, a bogme bilo je i pucnjave, kaže dobro obavešten izvor Informera.
U takvom krvavom obračunu u šumama oko sela Jarak kod Sremske Mitrovice pre tri godine stradala su braća Jeličić iz Futoga, kada je došlo do tuče zbog teritorije između njih i braće Erić iz Jarka.
Epilog sudskog procesa okončanog ove godine je 20-godišnja kazna za krivično delo teško ubistvo, kao i krivično delo nedozvoljena proizvodnja, nošenje, držanje i promet oružja za jednog brata, dok je drugi brat Erić poslobođen optužbe.
U međuvremenu, odbrana osuđenog se žalila na presudu, zahtevajući oslobađajuću presudu, navodeći da se radi o nužnoj odbrani ili obnovu postupka.
-Ostavši pre nekoliko godina bez posla, potpuno sam se sa grupom poznanika posvetio tartufarstvu. Vremenom sam odlično upoznao i kartografiju mesta u Sremu gde se mogu naći, što je naravno naša tajna, i kalendar rasta belog i crnog tartufa. Kako se radi o podzemnoj gljivi, koja raste na na 5-20 centimetara ispod površine u nalaženju nam pomažu obučeni psi, obično jedan, a može i više, objašnjava tartufar iz Sremske Mitrovice.
Priče koje kruže o rasi tartufarskih pasa, kaže, obična su besmislica, jer se, pored lovačkih pasa, pokazalo da su za dresuru najbolji domaći avlijaneri. Pas se najpre obučava bez tartufa, tako da mu se u početku kao mamac daje sir gorgonzola pomešan sa belim lukom, što se stavi u probušenu najlon kesu i zakopa, veli sremski tartufar, naglašavajući da je psa prilikom svakog pronalaženja tartufa potrebno pohvaliti i nagraditi.
Upravo ovih dana u Sremu kreće potraga za neuglednim podzemnim gljivama oblika krompira, koje privlače na stotine tartufara. U žiži interesovanja tragača je beli tartuf, koji po kazivanju stručnjaka, raste u našim krajevima od oktobra do januara. Manji primerci od 25-50 grama prodaju se na kilogram po ceni od čak 5.000 evra, koliko za njega plaćaju ekskluzivni restorani u Italiji i Francuskoj. Taj novac, međutim, dobiju samo distributeri kojih je najviše iz Beograda, Hrvatske i Slovenije, dok se beračima po kilogramu plaća nekoliko stotina evra.
Kako saznajemo od berača tartuf zahteva posebne vremenske uslove i dosta vlage, a sada ga nakon sušnog leta ima veoma malo. Ovih dana u Sremu se bere crni koji je znatno jeftiniji, a cena kilograma je ispod 100 evra.
-U šumama Srema rastu i beli i crni tartuf. Od davnina među poznavaocima ove čudesne gljive postoji dilema koji je ukusniji i kvalitetniji-skuplji beli ili jeftiniji crni tartuf. Francuzi tvrde da je njihov beli najbolji i najkvalitetniji, dok smo mi Sremci ubeđeni da je naš dobar poput onog pijemontskog, kaže poznati sremski gljivar Rajko Barać, koji se gljivarstvom bavi pola veka.
Bosutske i Morovićke šume, kao i Nacionalni park Fruška gora su prirodna staništa ove skupocene gljive, a mesta Platičevo, Grabovci, Ogar, Klenak, pa sve do Surčina u Evropi su poznata po nalazištima tartufa, o kojima berači nerado pričaju. Tartuf je gljiva koja živi u simbiozi sa belom topolom, lešnikom, hrastom ili kestenom, pa se u tim šumama može i pronaći. Članovi mikoloških društava, napominje Barać, tartufe ”love” samo u edukativne svrhe, prezentujući ih na izložbama. Prilikom potrage tartufari najpre prilaze čišćenju terena ili grebenarenju, kada se specijalnim štapovima ili grabljama skida lišće i prva humusna stelja, da bi se psima olakšalo traganje. Veštim beračima, tvrdi Barać, psi nisu ni potrebni, već se orijentišu prema jednoj vrsti muve. Ta takozvana tartufarska muva polaže jaja baš na tartufima, a može se videti kako lebdi na 30-50 centimetara od njih.
U traganju za tartufima Rusi koriste obučene medvede, Italijani svinje, dok se na Sardiniji u tu svrhu koriste koze. Mada Internet vrvi od trgovaca i posrednika, Barać napominje da trgovina tartufima u Srbiji još uvek nije legalizovana, već se izvoz na evropsko tržište vrši ilegalnim tokovima. U hotelima ekstra klase tartufi su pravi delikates, obično se služe kao začin glavnom jelu, čija cena varira od toga koja količina tartufa je dodata.
Osim po specifičnom mirisu, koji predstavlja kombinaciju sira i belog luka, tartufi su još od starih Egipćana i Rimljana poznati po afrodizijačkim svojstvima. Pominje se da je Napoleonovu impotenciju izlečila Žozefina, priredivši mu salatu od tartufa. U Sremu se prepričava legenda o carici Mariji Tereziji, koja je prilikom boravka u Morovićkim šumama obilato koristila pomoć tartufa u ljubavnim avanturama sa mladim sremskim konjušarima.
Narcisa Božić
Podeli
Komentari