Ljuljaške našeg detinjstva
Deci našeg grada svih uzrasta donosio je radost, predivne ljuljaške mamile su naše poglede iz izloga starinske radnje Vlade Stepanovića, poslednjeg mitrovačkog užara.
Nije bilo Mitrovčana koji nisu poznavali ili barem nešto kupili kod poznatog majstora, koga više nema, kao ni njegove radnje pune mirisa na Ribarskoj obali.
Ostale su radionice u dvorištu porodične kuće, stare mašine i alati, koji čekaju neka bolja vremena i budućeg naslednika zanata.
-Pohađao sam šegrtsku školu za bravara, ali kako je moj pokojni otac Miloš imao užarsku radnju, isto u ovoj ulici na numeri 26, samo se tada zvao Kej Đure Salaja, na vreme sad se predomislio! Razmišljao sam, šta da idem da radim kod bravara, kad već mogu kod oca u našoj radnji. Tako da sam užarski zanat ispekao kod oca, koji je ovu radnju otvorio 1946. godine, a od 1963. smo ovde, u ovom lokalu, gde je nekad bio štriker, pričao je tada novinarima poslednji mitrovački užar, prisećajući se svojih početaka.
Nekad se sva užad pravila od kudelje, bilo je nekoliko kudeljara u Bačkoj, a kasnije samo jedna i ona je radila za ”Sintelon” u Bačkoj Palanci.
Kudelja se još i tada teško nabavljala, sintetički materijali su ušli u primenu, ali svaki materijal ima svoje prednosti i mane- kudelja propada od vode, a opet ima užadi, koje zahtevaju njenu čvrstinu, objašnjavao je majstor Vlada.
-Ova cela ulica zvala se u prošlosti Mitrovice Zanatlijska, ovde u komšiluku bila je milina jedna, sve majstor do majstora-Paja vunovlakač, brica Petar Ifiju, a ovde niže od mene, gde je sada mesnica, bili su stolar Đoka, Laza brica, opančar Stepančević i sarač Zec. Na ovu stranu više od mene, gde je bio ”Kobo” bio je moler i farbar Dukić, a pored njega siter. Sve je vrvelo od majstora i mušterija, a posla je toliko za sve nas bilo da se sve pušilo! Kod oca se radilo u dve smene, uvek smo imali po četiri-pet radnika i ja. Dešavalo se da odem na plažu, zaboravim na posao, pa kad se vratim, znalo se- slede batine.
Najmukotrpniji posao za užare bila je priprema kudelje, stizale su im bale od po sto kila, pa je to valjalo najpre izgrebati na velike češljeve, pa se tek onda prelo i pravila užad, štrange i drugo.
Nekada je u Srbiji bilo puno majstora užara, u Mitrovici tri, u Rumi šest. Bilo je i putujućih majstora, koji su sa svojim alatom na leđima išli u druge krajeve zemlje, gde god je bila potreba za njima, pa ih je bilo i kod Stepanovića, ali ko god je kod njih u radnju došao, kod njih je i ostao!
-Otkad sam otišao u penziju, dosadno mi, pa i dalje po malo radim i dokle god me ruke i noge služe radiću. Evo, sad baš nešto za ”Korn produkt” radim, ja sam za mitrovačke firme nužno zlo, kad nemaju drugo rešenje, onda se sete mene! Leti posla uvek ima, za pecaroše pravim konopce za vezivanje čamaca. Sad neki dan bio popa iz Rume da napravim uže od 30 metara za crkveno zvono, pa bio popa iz Ležimira, treba im konop za spuštanje sanduka u raku, neko selo ima, neko nema, pričao je šeretski se osmehujući majstor, uvek spreman na šalu.
-Zadovoljstvo mi pričinjava saznanje da sam mnogima pružio srećne trenutke u životu. Kad sam bio u bolnici u Kamenici, u operacionoj sali bile dve medicinske sestre iz Mitrovice. Kada sam im rekao da sam užar, odmah su me prepoznale: ”Pa, nama su roditelji kod Vas kupovali ljuljaške kad smo bile male!” To je sreća za mene u mom životu!
Narcisa Božić
Komentari