Novi Sad pred našim – zatvorenim očima

Kada završe srednje škole, većina Mitrovčana koji upišu fakultete, odluče se za Univerzitet u Novom Sadu. Razlozi su raznoliki: blizina (neznatna u odnosu na Beograd), objektivno lakši smerovi i manja konkurencija nego u Beogradu, niža cena života nego u prestonici, društvo koje se već opredelilo za Novi Sad ili neko od rodbine ko tamo živi, i slično. U svakom slučaju, Mitrovčani na studijama u Novom Sadu čine značajan broj, pa je Novi Sad u našim očima, pogotovo kod generacije koja je skoro studirala ili je trenutno na studijama, vrlo često “Mala Mitrovica” ili „Mitrovica u malom“.

Ali ovo nije tekst o tome. Tekst jeste i o Maloj Mitrovici, ali o ovoj Mačvanskoj – kako je svi u gradu nazivamo. I motiv da se isti napiše nije u napretku koji postavlja neku sličnost između Sremske i Mačvanske Mitrovice sa jedne, i drugog najvećeg i najbitnijeg grada u državi, sa druge strane. Motiv nije nešto dobro, što Novom Sadu daje navedene epitete i rangove. Motivi su tragedije.

Cela država, uključujući i naša mesta, podigla se nakon užasne tragedije 01. novembra 2024. godine. Bilo nas je 3.000 na ulicama Sremske Mitrovice, a neki govore i o većim brojevima. U svakom slučaju, najviše još od protesta u septembru 2000.

I prošlo je skoro godinu dana, odgovornih nije bilo, a desila se još jedna u nizu tragedija. Nakon tog Novog Sada, doma za stare u Barajevu, stanične zgrade u Ćupriji i ostalih nesreća, efekat zanemarivanja javnih objekata i nerada javnih službi, nije zaobišao ni nas. Poginulo je troje ljudi kada su se sa posla vraćali autobusom prevoznika “Sirmiumbus”. A nagađanja o uzrocima su bila razna: refleksi vozača autobusa (star 70 godina, 1955. godište, uveliko u penziji); loš put Sremska Mitrovica – Jarak – posut rizlom, završetak radova kasni i mesecima je u takvom stanju; pretrpanost autobusa (oko 80 putnika u tom trenutku, kako izvori navode), itd. I prošlo je i to.

Počela je 2026. godina. Januar. Desilo se još jedno obrušavanje. Desila se i druga tragedija povezana sa autobuskim prevozom u gradu. Srušila se nadstrešnica na autobuskoj stanici u Mačvanskoj Mitrovici, ruiniranoj kroz godine nebrige. Zapostavljenoj, iako je služila ili služi još uvek za prevoz putnika na različite lokacije – linije ka Bogatiću, Novom Sadu, Beogradu, gradske linije unutar Sremske Mitrovice i prevoz đaka putnika iz mesta gde ne postoje svih 8 razreda. Dakle, baza putnika postoji, i sreća u nesreći je da nije bilo žrtava i da se tragedija desila tokom trajanja zimskog raspusta i između praznika, odnosno 09. januara.

To je druga tragedija u ČETIRI meseca. Cela država je brujala o nesreći vezanoj za “Sirmiumbus“, a Sremska Mitrovica je organizovala, slovima i brojem, DVA(2) protesta na kojima su građani imali priliku da iskažu nezadovoljstvo. Dva protesta bez prevelike pompe, bez najave kao za skupove 24. avgusta kod hale ili 13. juna u Mačvanskoj Mitrovici, ali uz preveliko eskiviranje onih koji su zaduženi za organizaciju protesta u Sremskoj Mitrovici. Iz pijeteta prema žrtvama ne bih ulazio u razloge tog eskiviranja, ali kao svedok svih ovih događaja uočavam objektivni nedostatak proaktivnosti kako bi se stavio akcenat i na naše nesreće, koje ne smeju da se ponove. Nedostatak akcenta, koji jesmo stavili na nesreću u Novom Sadu, sa istim ciljem, godinu dana pre nesreća koje su se desile kod nas.

Kroz sve ove mesece, shvatio sam da ne treba da očekujem mnogo. Prenos mehaničkih talasa, od usta do uha i od slike do oka – jeste brz. Prenos i zaključivanje kroz nervne sinapse takođe. Svi sve shvataju. A kroz mesece na ulicama obeju Mitrovica, Laćarka, Kuzmina, Beograda, Novog Sada, Rume, Šapca i Pećinaca, naučio sam i da se razumem i pogledima – kako sa istomišljenicima, tako čak i sa neistomišljenicima. A pogledi ukazuju da se ne pita fizika, iako postoji. Iako su njeni zakoni egzaktni, konzistentni i uvek prisutni. Pitaju se društvene nauke, u kojima važe druga pravila i zakoni.

I kao što se neki uzdaju u pravila igre i razumevanje društvenih nauka, koje su ovde jače od fizike, tako se ja uzdam u Boga i u ono dobro među ljudima. Dokle toga bude, vere i borbe , moći ćemo i da se nadamo nekom boljitku i budućnosti ovog grada i ostalih mesta. Moći ćemo da se ravnamo sa Novim Sadom i po uspesima i pohvalnim statistikama. A ako to izostane, sleduje nam još učmalosti i još nadstrešnica – i novosadskih i mačvanskih. Sleduje nam status slepog creva, iako možemo biti i država i grad budućnosti. Takav status podrazumeva da pri prvoj upali, a u ovoj analogiji – pobuni, isto mora da bude odstranjeno. A fizika mi garantuje da ovo svi shvataju.