Zašto NE novom Žitnom trgu?!
Značaj Sirmijuma je uvek potrebno isticati, ne samo u istoriji naše zemlje već i čitave svetske. To je carski grad koji nije postao jedan od prestonica Rimskog carstva samim proglašenjem tetrarhije od strane imperatora Dioklecijana ali je bio mnogim rimskim carevima nezaobilazno mesto za pripremu pohoda na istok ili odbranu severne granice – limesa na Dunavu. Za imperatora Galerija je svakako bio carska prestonica pošto ga je odredio kao takvog, dok je Konstantin Veliki u njemu boravio preko 500 dana i kovao svoj zlatni novac a Licinije spremno vladao dok ga nisu oterali, da pomenemo samo neke iz doba te tetrarhije 4. veka.
Sirmijum je proglašen za nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja devedesetih godina i time dobio i zvanično priznanje od strane države da predstavlja vrhunsko arheološko nalazište prebogato tragovima prošlosti i kao takav zahteva izuzetne uslove u njegovom očuvanju.
Zato je veoma važno brinuti o ostacima grada koji je u jednom momentu nazvan slavnom mnogoljudom majkom naroda (Amijan Marcelin). Ova briga nije uvek lak posao ali rešenja koja se mogu primeniti moraju uvek biti osmišljena sa očuvanjem istraženih površina i objasniti njihovu ulogu. Svako drugo rekonstruisanje je u najmanju ruku smešno.
Nesrećna upotreba rimskog lokaliteta čiji karakter je radioničarskog tipa sa ostacima gradskog bedema i ulicom sa glavnom kanalizacionom linijom kao prostora za održavanje raznih predstava je apsolutno neopravdana i izaziva stalno oštećenje lokaliteta. Umesto da se pristupilo ozbiljnoj studiji o mogućnosti koje ovaj prostor pruža odlučilo se da se deo prostora prekrije behatonom koji je veoma popularan u našem gradu, pogotovu za arheološke lokaliteta i da se tu postave sedišta za publiku u polukružnom obliku koji podseća na još uvek nepronađeni amfiteatar Sirmijuma.
Tako da nas danas posetioci koji dolaze zbog kutlurnog turizma pomalo ironično pitaju kada ste pronašli čuveni sirmijumski amfiteatar?! Apsolutna greška uraditi rekonstrukciju nečega što nije postojalo na pronađenom prostoru, a zanemariti izuzetne stvari, poput, pronalaska staklarskih peći koje svedoče o proizvodnji staklenih posuda u Sirmijumu u 4. i 5. veku.
Koliko gradova u današnjoj Srbiji proizvodi staklo? Ili, glavni odvod kanalizacije koji ovaj rimski grad ima još od drugog veka dok neka mesta u Srbiji vape za rešenjem tog problema. A da ne govorimo o apsolutnom ignorisanju istorijata toga prostora kao mesta za okupljanja i prodaju poljoprivrednih proizvoda, pre svega, stoke!
Nekoliko drugih rešenja je moglo da se primeni, neka bi možda bila znatno skuplja, ali bi omogućila zaštitu kulturne baštine i edukaciju ne samo naših građana, već i svih ljubitelja kulturnog turizma.
Jedno rešenje koje se pokazalo veoma uspešno u svetu je prekrivanje lokaliteta staklenim stazama, kao na primer u Akvileji gde možete proučavati mozaike partijašijske bazilike u Akvileji ili u kafiću u Veroni gde je deo poda u staklu i dok ispijate kafu ili neko drugo piće uživate u ostacima rimskih prostorija. Osećaj je vrhunski, neponovljiv i možda zanimljivi od hodanja po samom lokalitetu. U isto vreme imate osećaj da ste deo prošlosti, ali da je ne skrnavite već uživate u njoj.
Takođe se moglo okrenuti razvijanju staklarske tradicije organizovanjem godišnjih okupljanja sa duvanjem staklenih posuda i ukrasnih predmeta koji bi mogli postati suveniri grada. U Muzeju Srema smo pokazali da je to moguće prikazivanjem radionice stakla Lazara Konstantinovića. Bio je to veliki događaj za Mitrovčane ali i širu publiku.
Naravno, da bi ovo moglo da se ostvari potrebno je natkriti postojeći gabarit lokaliteta da bi se zaštitio od atmosferskih padavina i klimatskih uticaja, ali nekom lakom krovnom kontrukcijom koja ne bi zatvorila prostor. Providni materijali bi se ovde mogli koristiti pošto ne postoje mozaici na koje bi svetlost uticala.
Komentari